„Чувајмо Земљу и природу на њој, јер их нисмо наследили од својих предака, него смо их позајмили од својих потомака.” Поглавица Бик Који Седи
Савремен живот са собом доноси бенефите. Напредак технике и технологије омогућио нам је да живимо лагодније од предака. Данас живимо модерним, индустријализованим животом. Уколико бисмо правили поређење у начину живота данас и пре само двадесет година, приметили бисмо огромне разлике у навикама, темпу живота и другом.
Уживајући у свим тим новотаријама, полако заборављамо да припадамо природи. Заборављамо да су људи део живе природе и да зависимо само и искључиво од ње. Ма колико уживали у савременом животу и тражили начине да лагодније живимо, ми се отуђујемо од природе. Несвесно постајемо робови таквог начина живота. Током радне недеље, оптерећени пословима и другим обавезама, најчешће једва чекамо да се домогнемо дома. Ту на миру и у тишини покушавамо да се одморимо – уз телевизију, друштвене мреже, серије, филмове…
Слично је и са нашом децом, они најчешће имитирају наш начин живота. Кроз њих се пројектују наше навике. Одмор и мир тражимо у вештачким условима и у затвореном простору. Тиме само увећавамо ниво стреса и алергена којим смо изложени. Потребно је да се окренемо природи, јер смо управо у природи и еволуирали. Иако живимо модерним животом, нама је преко потребан боравак у природи.
Велики значај како за нас, тако и за нашу децу има боравак у природи. Поред чистог ваздуха и сунчевих зрака, на нас позитивно утичу и жубор воде, фијук ветра, цвркут птица… Нашој деци је потребна природа како због физичког, тако и због психичког развоја. Деца, данас, већину свог времена проводе у затвореним просторијама, било да се ради о учионицама или кућама и становима. Ретко своје време проводе у природи. Као производ такве праксе, код деце се појављују како здравствене тегобе, тако и недовољно развијене социјалне вештине, недостатак пажње и подложност алергијама. Ако томе додамо и потребу родитеља да заштите дете и да на њега гледају као на центар универзума, долазимо и до одсуства самоуверености код деце и појаве несигурности. Ако узмемо у обзир да је кретање у затвореном простору ограничено или готово занемарљиво, те да деца нису довољно физички активна, онда не можемо ни да очекујемо да се тело нормално развија. Одатле је све већи број гојазне деце, повећан број деце са равним табанима, са проблемима деформитета кичменог стуба и друго. У свету већ постоји „дијагноза” која све те симптоме сврстава у поремећај изазван недостатком природе.
Недостатак физичке активности код деце најчешће покушавамо да надоместимо тако што их уписујемо на спорт или два. То, нажалост, није довољно, јер тиме тај недостатак само привремено отклањамо.
Боравак у природи нам, са друге стране, нуди нешто другачије. У шуми, на ливади, планини, на обали реке или језера природа стимулише наша чула преко мириса, вида, додира, укуса и слуха. Све то доводи до појачане мождане активности. Различита истраживања су показала да нас живот покрај дрвећа чини здравијим, да боравак у природи повећава енергију и да људи који време проводе у природи имају мање проблема са сном и боловима.
Пешачење и планинарење позитивно утичу на креативност, инвентивност и помажу повећању инспирације. Такође, природно окружење побољшава концентрацију, а умањује нервозу и депресију.
Деца са АДХД-ом која проводе време у природи показују мање симптома поремећаја од деце која исте активности раде у затвореном простору. Деца која време проводе у природи имају већи број леукоцита него деца која бораве у затвореном простору, а то умањује ризик од настанка инфекција и болести. Под утицајем сунчевих зрака повећава се ниво витамина Д. Довољно је само да упоредимо тен детета са села и градског детета и да се уверимо у истинитост ових тврдњи. Боравак у природи са собом доноси и повећану физичку активност. Од посебног значаја за децу је игра у природи која обухвата сва чула. Деца у природи трче, скачу, ходају по неравном тлу. Воде рачуна о равнотежи, о видљивим и скривеним препрекама, вешто их избегавајући и прескачући. Играјући се у природи, деце несвесно врше мисаоне процесе како би се заштитили. Примењују знања и вештине којим су овладали, анализирају окружење, бирају безбедну путању, проналазе права решења. Током обичне породичне шетње можемо учинити много више него за радним столом. Питањима која дете упућују на то да упоређује величину, положај и број објеката уводимо почетне математичке појмове. Разговором о биљним и животињским врстама код деце подстичемо мисаоне процесе: разумевање, примену, анализу, синтезу и евалуацију. Разна истраживања су показала да људски мозак и тело заједно реагују на природу на начине који побољшавају наш осећај везе, смањују бол, помажу у борби против анксиозности и омогућавају нам да доживимо дубоки осећај смирености. Природа исто тако утиче и на нашу децу. Можемо рећи да су код деце ефекти јачи и позитивнији. Природни услови јаче стимулишу чула. Истражујући свет око себе, деца су ближа томе да у потпуности реализују и надограде потенцијале које су рођењем добила. Дозволите им да трче кроз баре, да покисну, да се играју у блату и пењу на дрвеће. Допустите им и да падну! Одело ћете лако опрати, огуљена колена ће зарасти, а сваком новим падом ће ваше дете бити спретније. Дозволите ми да парафразирам и преобликујем цитат са почетка и нека то буде закључак ове приче. Децу нисмо добили иако, када се роде, то често кажемо, већ смо их позајмили од њих самих. Зато им помозите да се развијају и еволуирају у природним, а не вештачким условима.
Аутор текста: Ненад Пантић
izvor: www.institut.edu.rs/posledice-nedostatka-prirode/